libar mojih dugova
sneg..prokleti beli sneg... prosto gusi svojom belinom...gusi i tisinu koje ima i vise nego sto treba..
ustala sam jutros..nekako raspolozena... ma,koga lazem..nisam ni spavala... 23 put... 5 ujutro je...ja pijem vec 3 kafu od ponoci...
ustvari lako je...nekako na neki cudan nacin...siv. prvi put necu odneti cvece na grob. znam da ni ti to ne bi hteo. nikada nisam radila stvari koje ne volis. osim tad,jednom samo..
i cudno je kako se tad srusilo nesto cega odavno ustavri nema. kao staklena piramida na mene srusilo se sve. u hiljadu sarenih staklica. a slika je odjednom bila jasna. i jos tad sa odlucila da danas necu odneti cvece. neces ni ti. iako ustvari i ne znam sta radis na ovaj dan. nikad te nisam ni pitala. ja imam neki svoj ritaul.. pardon,imala sam...
pitam se kako sad izgleda svet u tvojim ocima. al nikada necu saznati,zar ne? ne znam kakoje to kad zamrzis deo sebe. ja to ne mogu. probala sam, veruj mi. vise nego jednom. sa i bez tekile... al da mrzim ne mogu..
sedam godina je dugo,znas... predugo za srecu i za tugu.. predugo za kajanje... predugo za bilo sta.. premalo za oprostiti i zaboraviti. mi to najbolje znamo..spavas sad, znam.. u toplom zagrljaju..zelene oci sanjaju daleka mora neka...mirna.. u mojima su uvek neke oluje :) ne verujem da si zaboravio,samoizgledas tako... ali nekako osecam,biti ce drugacije ovaj put...
i znam...nisi se ni zapitao ZASTO... znam... toliko te poznajem. samo si zaledio moj lik...zacrnio i ostavio ga negde da lezi...zakljucao sve...samo tako... to je bila kap koja je prelila casu..a godinama smo je punili...gorcinom i praznim recima..oboje. imaj toliko hrabrosti pa priznaj..ne krivim te. al znam da ne znas daje to bio jedini nacini da oboje ne umremo...
jos malo pa ce svanuti... :) a lale nece procvetati...
prvi novembar..i oni posle njega..
secanje je selektivno.. samo me zanima ko vrsi tu selekciju u nase ime...ko sme..
***
svaki novembar prespavam..budna.. jedini prijatelj mi je nesanica..svi ostali se nekako povuku.. mozda znaju..obucem se u maglu i vetar..i pevusim... polubudna..polumrtva... i decembar... osim kada pradne prvi sneg.. to je bal koji cekam citavu godinu. kao malo dete.. pa obucem nanoviju haljinu i cipele.. i krenem u setnju..oh..tragovi su vec tu, godinama. duboko utabani vec.. i vise lebdim nego sto hodam po njima. ruke su mi smrznute ali ipak sklanjam sneg sa klupe i sedam...
vidim je, opet.. devojcicu onu. smedjokosu i zelenooku. preslatku..obrazi su joj pocrveneli od hladnoce..i njega..kako joj prilazi po malo sporim korakom. a ona ga mirno ceka..deluje joj stalozeno, sigurno u sebe. izgleda kao da je odahnula..a on pruzajuci joj ruku drhti kao malo dete..i greje je,osmehom najlepsim koji je videla... i kao da je gotovo sve odjednom. utopila se u zelenilu kojim je pogledao...sve njeno postalo je njegovo a nisu to ni primetili. mogao je slobodno uzeti za ruku i odvesti na kraj sveta. pristala bi. sigurna sam. nisu primetili kako je svet za cas stao. kao da ih je uhvatio u zacaranu kuglu..nisu primetili ni crnu vranu kako prelece njihov park.
budim se u januaru.. nesanica polako odlazi.. ove godine januar je dosao nesto ranije.. drugog dana Nove godine. obicno to bude april. ove godine sam prvi put probala usecerene jabuke...budjenja su obicno bolna..treznjenja gorka.. moje je bilo s ukusom tekile..
***
secas li se... bio je novembar i duvao je vetar.. i magla je bila svuda oko nas... secas li se kad si me uhvatio za ruku kako sam zadrhtala.. nista ti nisi video..ni lisce koje je pocelo padati.. samo si pricao nesto, a tu i tamo osmeh bi ti prekrio lice. :) mislila sam da znas sve tajne ovoga sveta..i pitala sam se gde si ih naucio...a ti si samo slusao svoje srce...
i ko ti je dozvolio...da mi ispricas sve te tajne nekim lepim jezikom.. i da ukrades moje srce samo jednim pokretom.. koga si pitao smes li...smes li biti moja sedam godina duga beskonacnost...
***
Q: Why do we remember unpleasant events better than ordinary ones?
A: We think of memory as a record of our experience. But the idea is not just to store information; it's to store relevant information. [The idea is] to use our experience to guide future behavior.
***
ko bi rekao...
sedam godina beskonacnosti
Budimo se svako jutro zreliji od onog prethodnog... kao...i nizu se dani,lepi i oni manje lepi...i mislimo da imamo dovoljno godina da se nosimo sa onim sto nam jutro donosi..dok ne udarimo glavom o zid..
Gledam drugaricu..zrela i odrsla osoba. Drzi decka za ruku, a druge strane mene..dlanovi su joj vlazni i hladni..ostvarila je sve svoje snove...a one koje nije crvsto drzi u zagrljaju.. uvek sigurna u sebe,svoja dela i reci..gledam zenu koja je pita sta da napise...i ona odjednom postaje kao mali uplaseni zec. pogledom trazi oslonac,nekog da je uhvati i oci joj se pune suzama. kao da je ikada u zivotu razmisljala sta da napise majci na grob.. imam osecaj da se citav njen svet srusio tim jednim pitanjem. sve ono sto joj je do tad bilo poznato i opipljivo nestalo je..
Ne znam tacno kad pocinjemo ziveti..onda kad udahnemo vazduh po prvi put..od naseg prvog secanja..ili od onoga dana kad nesto nas zivot ucini vrednim..i ne znam kad pocnemo odrastati.. onda kad nam igracke spakuju u kartonske kutije.. kad nam kupe prvu knjigu...ili onda kad nas srce prvi put zaboli...
Osecam kako je hladno napolju..prozori su zamagljeni.samo novogodisnje svecice bacaju sarene tragove u ovaj marak.. cujem lenju Amy kako peva....Why do I wish I never played Oh what a mess we made...Love is a losing game.. kockice leda padaju, staklici plesu u krug.. i polako dolaze na svoje mesto.. imam osecaj da gorim,a ruke su mi zaledjene..kao da me neko ostavio na snegu...slika je zaledjena...ali nekako potpuna... i shvatam.. a Amy jos nije ni zavrsila...
Moja beskonacnost je upravo gotova.
|
